април 2012, Крагујевац             Нешто више од четири деценије Драгољуб Варајић активно делује на нашој уметничкој сцени, следећи при томе узлазни, и непрекидно развојни, уметничко – истраживачки пут. Од керамо-скулптуре, преко акварела и цртежа, па до фотографије, којој је посветио готово читаву најновију деценију свога рада, Варајић је успео да све ове три фазе и технике рада, наизглед неспојиве, повеже у једну логичну зависно – последичну везу и дâ јој печат ауторске  и препознатљиве ликовне поетике.  Та узрочно – последична веза, која изгледа врло једноставна и јасна, за уметнике  изазовна и инспиративна, често  несавладива на прави начин, у суштини је однос уметника према природи, према свему ономе што је постојећа  реалност у природи. Тај однос успостављен је код Варајића и постоји у континуитету од самог почетка и провлачи се кроз све три фазе његовог уметничког опуса. Све што је реално у природи за њега је основни и једини повод за трансформисање у нову, ликовну реалност, која се разликује од  претходне фазе само у начину реализације. Варајићеви покушаји да природну  стварност доведе до њене знаковности и симбола најбоље су остварени у овој новој фази његовог уметничког рада – у фотографији.

petak 6. april u 20 h, a trajaće do 17. aprila 2012. godine. Андреја Прокопијевић  Рођена је 21.02.1983. године у Београду. Дипломирала је 2009. године на Факултету примењених уметности у Београду, на одсеку примењено вајарство. Члан је УЛУПУДС-а од 2011, и УЛУС-а од 2012. године. Адреса: Олге Алкалај 10, 11 000 Београд                                                                                            Моб: +381 63 27 999 7 Е-мail: Ова адреса ел. поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели Највише се бавим истраживањем односа динамике тела у покрету (у смислу покрета, уметничке игре) и статичног тела (скулптуре) у простору. Такође, истражујем трансформацију  тврдог материјала у приказивању меких материјализација (метал,отпад у сврси приказивања сатенских балетских патика).

Изложено је 15 слика формата 100х70см, акрил на папиру.   Радови припадају циклусу под називом ,,Материнство“. Изложба ће бити отворена у четвртак 15. марта 2012. године у 20 сати и трајаће до 3. априла. Пермутације у стваралаштву који нивелирају задату умјетничку експресију су особине аутора који са лакоћом постиже савршену умјетничку форму. У том маниру рада апстрактни експресионизам у дјелима Фехима Хусковића доживљава своју коначну фазу. Онтолошко поимање форми и перфектни умјетнички дискурс чине његова дјела пијемонтом идеалне трансценденталне експресије. Она се креће од чистих психичких аутоматизама, преко, понекад, надреалних сцена, да би у коначници добили контемплативне садржине карактеристичне за неоекспресионистичке ауторе постмодерног разумјевања умјетности. То се првенствено односи на наглашену и активну имагинацију која је запостављена веома често у задњим периодима умјетности, те посебна пажња која се обраћа на схоластичке садржине и људске емоције. Он ре-еваулира у широком распону теме различитих профила: опћељудске драме, универзалне теме, питање сексплозије, метафизичке дилеме, хисторијске наративе, …… Друга карактеристика овог серијала композиција је његова аутентична амбивалентност прилазу самој есенцији композиције. Са једне стране, мотивске преокупације се везују за форму која је парадигматске нарави, док са друге стране имамо разбијање тих форми који се доводе до колористичких плоха. На тај начин композиције флуктуирају интровертно ка дубини или се своде на поједностављене планиметријске регистре. У центру таквих композиција се увијек налазе препознатљиве аморфне органске форме и облици који акцентирају и асоцирају ту футуристичку динамичност која слави феномен вјечитог кретања. Доминира вертикална структура у композицијама и она садржи упаковане људске форме, у цјелини или у дјеловима. Све је то у једној чудноватој, али складној симбиози и корелацији са лирским тоналитетом боја кроз које аутор изражава своја осјећања. На дјелу се огледа грчевита борба за превласт у самим композицијама из међуграфичких приказа и колористичких рјешења. Аутор који је по вокацији графичар веома складно налази одговоре по питању које је мучило бројне умјетнике у историји умјетности. Оно се односило коме треба дати првенство или доминацију у ликовним композицијама: линији или боји? Очигледно они подједнако партиципирају у сликарству Фехима Хусковића. Он профилацији сопствених замисли подређује све ликовне елементе на тај начин што је, када је потребно, занемаривао пикторалну и деализацију или, у односу на други кључни елеменат, презентацију објеката ради са варијабилним врстама линија. На крају, као конклузија, овог кратког импрегнираног резимеа сликарског опуса Фехима Хусковића, може се навјести да је само дјелић истине могуће исказати у оваквим приликама. Аутор оваквог калибра је већ заслужио једну позамашну монографију са пуним правом. Проф. др. Џемил Бектовић Историчар умјетности