Подручје данашњег Спомен-парка ”Крагујевачки октобар” у Крагујевцу, простире се на површини од 350ha и уоквирено је благо заталасаним падинама, а у њиховом подножју протичу два потока, Ердоглијски и Сушички и цео комплекс деле на два посебне целине. По читавом простору расејано је 29 гробница, у којима су сахрањени људи, стрељани 21.октобра 1941. године. Тридесета је ван територије Спомен-парка, налази се у насељу ”Централна радионица” и у њој је покопано 123 Срба и Јевреја, убијених дан раније, 20. октобра.

Ово место је 1953. године године претворено у Меморијални парк, а следеће, 1954. године на опште југословенском конкурсу за његово уређење, као најбоље идејно решење изабран је рад београдских архитеката Михајла Митровића и Радивоја Томића, који је 1955. године и усвојен. По плану, простор Шумарица представља посебну урбанистичку целину, чији су главни елементи гробнице стрељаних. Повезује их кружни пут, дужине седам километара, а поред њега, инфрастуктуру Спомен-парка чине пешачке стазе и одговарајући меморијални и туристички објекти. Зелене површине су оплемењене и култивисане по угледу на парк-шуму.

Једна од најважнијих одредби урбанистичког плана била је да свака гробница буде обликована скулпторално и архитектонски споменицима. До сада, подигнуто је 10 споменика поред 14 хумки.  

Најстарији је Споменик бола и пркоса (Анте Гржетић, вајар, 1959.) и представља фигуре мушкарца и жене, исклесане у једном мермерном блоку. Заустављене су у тренутку највеће психичке и физичке драме, у агонији смрти, згрчене у болу, док их пресецају митраљески рафали. Једна фигура још увек пркоси мецима, а друга, пресавијена, пада на тле.

Најпозанатија вајарска целина у Меморијалном простору је Споменик стрељаним ђацима и професорима (Миодраг Живковић, вајар 1963), подигнут на месту где је стрељана највећа група ученика и 15 професора. Маса исконски снажна и колосална као живот, посебно живот младих људи, прави силовит тектонски покрет у вис, ка небу, а онда се изненада раздваја и моћна громада преображава у нежну, рањену птицу сломљених крила, заустављену у лету. Симболизује полет и снагу младости, прекинуте у тренутку када се спремала да се отисне у широка пространства живота.

Анте Гржетић је аутор још једног дела у Спомен-парку, Споменика отпора и слободе (1966). Представља велику бронзану фигуру смртно рањеног човека, који се последњим напорима снаге грчевито бори за још који тренутак живота, али ту битку губи. Ипак, изнад њега се уздиже бели обелиск, на врху раздвојен у слово V, симбол победе и тријумф живота над смрћу.

Споменик Кристални цвет (Небојша Деља,архитекта, 1968.) посвећен је петнаесторици чистача обуће, дечацима старим од 12 до 15 година, који су стрељани са једном групом одраслих. Геометријски сведеним формама представља тек расцветали пупољак цвета пресечен на два дела. Белина чашица истиче моралну чистоту дечака, а црна, поред боје њиховог тена, асоцира на смрт.

Људима из околних села, стрељаним на овом простору, посвећен је споменик Камени спавач (Градимир и Јелица Боснић, архитекте,1970). Ова архитектонско-скулпторална целина обједињује две гробнице. Ограђена је венцем од бетонских блокова, а масивне мермерне скулптуре у оквиру њега, подсећају на стогове сена који доминирају сеоскомим двориштем.

Бронзаним спомеником Сто за једног (Нандор Глид,вајар, 1980.- поклон града Модриче) сурова наредба генерала Франца Бемеа је ликовно уобличена мрежом испреплетаних људских тела у болном, самртном грчу. Њихови обриси постепено нестају и трансформишу се у крошњу великог моћног стабла, симбола живота.

Спомен-обележије народа Хрватске (Војин Бакић, вајар и Јосип и Силвана Сајсл, архитекте, 1981.- поклон Републике Хрватске) се састоји од седам челичних дискова, неједнаке величине и представља светлосну жижу три гробнице око њега. Форма круга, симбола савршенства и целовитости од прадавних времена, овде је благо деформисана, чиме је аутор показао да се свака представа о савршеном животу једним овако страшним злочином, почињеним на овом месту, неповратно изгубила.

Споменик Против зла (Мигуел Ромо-Мексико, вајар, 1991.) исклесан је у једном мермерном блоку уметничким стилом народа Маја, али је његова тема хришћанска. Рељефном, разгранатом мрежом симбола из Апокалипсе, односно, Страшног суда, наводи на размишљања о праведној награди или казни за учињена дела.

Споменик стрељаним Србима и Јеврејима (Милорад Зорбић,вајар, 1991.-поклон израелског града Бат-Јама и установа Шумадијског округа), је ван територије Спомен-парка, код гробнице где су 20. октобра 1941. године стрељани припадници ова два народа. Својом апстрактном формом, састављеном од коцке, симбола стабилности и непромењивости и динамично спојених паралелопипеда, представља вечну успомену и у смрти повезаних Срба и Јевреја. Када се скулптура погледа из горњег ракурса симболизује шестокраку Давидову звезду.

Споменик пријатељства (Антон Стојку-Румунија, архитекта, 1994.-поклон румунског града Питештија) обликован је као отворена књига, раширених листова, који се полако трансформишу у број 21. Када се погледа са предње сви листови се стапају у форму голуба, који је универзални симбол мира.

У оквиру Спомен-парка налазе се и две скулптуре, поклон нашег великог вајара, Јована Солдатовића, из 1979. године.

Човек без илузија, се налази на травњаку са леве стране улазних врата музеја ”21. октобар”. Издужена фигура мршавог човека, оборене главе и прекрштеих руку и ногу, седи на ниској столичици, глава му је клонула на груди, а дугачке руке, у којима држи три усахла цвета, малаксало су спуштене на колена. Ова статуа се под теретом своје несреће све више повија и просто као да тежи да се сва затвори и потоне у земљу.

Скулптура Суђаје се налази на самом почетку Меморијалног комплекса, на широком травнатом платоу испред зграде музеја. Инспирисана је старословенском митологијом, по којој су суђаје биле божанства, три жене, које долазе после рођења детета и одређују му судбину или, како се још називало, срећу. Добру срећу су представљале лепе девојке, а лошу, ружне и старе жене. Ове опоре, кошчате фигуре старица, које у рукама држе новорођенче, се одмах везују за Меморијални парк и судбину оних који на његовим пространствима почивају.

            У оквиру Спомен-парка подигнута је храм-капела Крагујевачких новомученика у српско-византијском стилу (архитекта Љубица Бошњак, 2002-2006). Темеље су освештали 14. маја 2002. године његова светост патријарх Павле и патријарх Африке, Петар VII.