showcase

уторак, 01 фебруар 2022 09:44

Отварање изложбе "Графика - 20 година ФИЛУМ-а"

Градска галерија „Мостови Балкана“, Крагујевац 03. фебруар  2022.

 

Графика је уметност мултиоригинала, али та одлика, иако детерминишућа, нема значај који је имала док је графика била једини поновљив сликовни исказ, па чак ни онај који је имала пре дигиталне револуције. Ипак, постоји још нешто што графику као уметничку праксу издваја, чини посебном – „графичко дело подразумева још и једну врсту продуженог трајања рада. Оно наиме, не може бити изведено у пуној брзини, у трену, у гесту“.2 Графика тражи вишеструко виђење унапред. Због тога су, и на самом почетку бављења графиком, неопходни промишљеност, стрпљење, посвећеност, преданост… Од њих, понајвише, зависи успешност изучавања графике, а исходи тог процеса, посматрано са обе позиције – и ученика и учитеља, упрошћено речено, не повинују се нормалној дистрибуцији.

Чини се да парабола о слободи Рожеа Кајоа, иако је део студије о питањима која поставља књижевност, може бити прочитана и као својеврсно упутство за употребу уметности графике. Кајоа каже да су велики уметници, али, у нашем случају, и сви они који су се суочили са продуженим трајањем рада и успешно видели вишеструко унапред, „знали да за своју употребу измисле нове окове“, какве „не може да смисли свако ко пожели [јер] ништа не изискује више знања“, или, када се о графици радипромишљања, пројектовања и замишљања крајњег резултатакоји морају бити ту и пре стицања знања. „Ти окови су оруђа, а не циљ. Њихова улога је да служе. Сами за себе они нису ни од какве користи, они никоме не поклањају дар. Онај који их прихвати мора пре свега да зна шта очекује од свог покоравања. Ако им је слепо послушан, они ће га само спутавати. […]

Али, ланци су ипак терет, рећи ће неко. Па добро. Бар сам их себи направио по својој вољи и мери. Све сам израчунао: облик, материју и тежину. И носим их од своје воље. […] У ствари, стало ми је до тога да не чиним неодмерене покрете. Бојим се грешења због сувише лакоће. Ја, дакле, себе отежавам и тако се штитим од празног млатарања рукама.

Али ако пожелим да заиграм? Пре свега, ја то не желим. Пожелим ли, пак, ја ћу за тили час одбацити те ланце који су постали шкодљиви, али ћу потражити друге, који ће погодовати мојој новој замисли: такту, ритму, разним законима кретања и држања“.3

Дванаесторо негдашњих студената (и неколицина других, који се нису нашли у овом, једном од могућих избора), пронашли су права оруђа, знали су шта да очекују од свог покоравања, нису били слепо послушни, пројектовали су своја дела и замислили крајњи резултат, гледали су вишеструко унапред… И тако су стигли до циља. Показали су и најважније, о томе сведочим – способност да одбаце ланце који су постали шкодљиви, и да потраже друге, који ће погодовати њиховим новим замислима.

Актуелан рад или сведочанство о негдашњим интересовањима и младалачким епизодама, свеједно, изложене графике драгоцен су траг протеклих времена и путоказ за оне који долазе.

Владимир Ранковић

КОНКУРС- АРТиЈА 03. Међународно бијенале уметности

ZNAK i LOGOTIP srpski 01JPG

Виртуална тура

mali baner 06

222

посета1

055 flajer i poster