ТРИЈУМФ СТВАРАЛАЧКЕ ВОЉЕ
Сликарство Душана Ђокића
...Ђокићеве слике могу се читати и у знаку својеврсне палимпсестичке вишеслојности метаенформела (имајући у виду београдски постенформел: Ракиџић, Рафаиловић, Пеладић, Петковић, Јуначков у распону од правог натуралистички-суровог, и лепог, „фризираног“); у фрагметима Ђокићевих серија има и неке носталгије за чаролијом аkварела (такви су његови монохромни акрилични лавирунзи).
Подсећам да су главни инаугуратори апстрактне уметности били прожети религиозним мистицизмом: Чурлианис масонском гнозом, Кандински и Мондријантеозофијом а Маљевоч хетерономним хришћанством. Са Ђокићем то није случај, упркос неким његовим насловима.
У Ђокићевом уметничком Weltanschauungu ерудиције и шопехауровског волунтаризма, воље, запањује нека демијургшка брзина и количина стварања, та његова (како сам раније рекао) продуктивна „алхемичарска реторта попут рога изобиља“! Али најчудније у том чуду Ђокићеве брзине јесте одсуство понављања, одсуство индустријске репетитивности, јер он ствара у знаку сјајне моћи разликовања. Та психологија „опет и опет“, „још и још“ (са перманентним разликовањем истог) јесте у ствари оно проклетство и она глорија упорног трагања за тајном уметности, за оним Витгенштајновим неизрецивим: за оном иманентном, окултном, метафизичком и трансценденталном над-димензијом феномена уметности сред мистерије макрокосмоса, у чему асистира и функционално доприноси и деконструктивистичка сумња Жака Дериде.
Ђокићево стваралаштво је средишно-центрично, микро и макрокосмичко, спартански редуковано и хедонистичко, крипто-идеограмско (по С. Лангер significant form постулат је укупне уметности- постмодернизам на томе инсистира) и „чисто“, нарочито у знаку онтологије бића слике. Темпирано је за хиперсензибилни трептај срца и душе али и за оне што преферирају нпр. (Дибифеов) брутални, сирови натурализам материје.
Обавештен (постулат Миће Поповића) али не марећи за икакав модернистички мејнстрим Ђокић се у знаку Ничеовог Надчовека и Хујзингиног Homo ludensa у рајсkој долини уметности слободно, дезалијенирано, до несвести упорно игра игром која, генерално, једина на прави начин сведочи и потврђује статус homo sapiensa: игром уметности.
Душан Ђокић је дакле искусни упорни прегалац на оном сензибилно-утопијском валу сјајнога немачког хуманистеЕрнста Блоха: на његовој конкретно-утопијској онтологији „Још-Не-Битка“, жудње за егзистенцијом што у имагинацији блиста на хоризонту његове наде ( Das Prinzip Hoffnung), наде напредног човечанства.
Коста Васиљковић
Душан Ђокић
Рођен је 1943. године у Београду. Уписао архитектуру 1962. године, а 1966. Филозофски факултет у Београду. Уз то је студирао на Академији примењених уметности, одсек сцегонреафије (проф. Миленко Шербан), 1968. године.
Реализовао је преко 60 самосталних изложби у разним дисциплинама: сликарство, акварел, цртеж, графика.
Има око 650 наступа на колективним изложбама у земљи и иносреанству.
Ликовни критичар је од 1968. године . Објавио је преко 1500 текстова и написао више текстова за уметничке монографије. Објавио је зборник о акварелу 2000. године
Био је уредник часописа „Уметност“
Добитник је 31 награде и признања у земљи и иностранству, и снимљен је филм о Душану ђокићу 2014. године у реализацији Владимира Валешинског.
Године 2019. добија признање УЛУС-а за допринос у култури и ликовној уметности поводом изложбе самосталних уметника ( 100 година рада галерије Цвијета Зузорић )
Статус истакнутог уметника има од 1996. године.
Члан је УЛУС-а, УЛУПУДС-а, АICA (међународно удружење критичара), ASPOR-a (група глобалне уметничке породице) и СКК Земун.
http://www.spomenpark.rs/rs/mostovi-balkana/izlozbe/item/452-izlozba-akvarela-trijumf-stvaralacke-volje#sigProId621f9eba62
