СПОМЕН-МУЗЕЈ "21.ОКТОБАР"

Документарни филм:  http://youtu.be/W-yNSDvKi0Q (српски), http://youtu.be/PovQ8KfMrGU (еnglish)

TВ реконструкција http://youtu.be/NJAM2jci74U

Простор Спомен-парка је 1976. године добио најмаркантнији објекат на својој територији, зграду Музеја ''21. октобар'' (архитекте Иван Антић и Иванка Распоповић, 1971-1976). Грађена је од натур бетона и обложена црвеном опеком и у целокупној архитектонској концепцији је нагалашена стилска јасноћа и симболика октобарске трагедије. Састоји се од 30 радикално упрошћених кубуса, који се групишу у снопове, што представља 30 масовних гробница у Меморијалном простору. Различите су висине од 4m до 21m, као што је била и различита старост стрељаних, од дванаестогодишњака до старијих људи од седамдесет година.Одусуство отвора на фасадама симболизује безизлаз и безнађе људи испред митраљеских цеви, који као да су изненада били убачени у дубоке, мрачне бунаре, а отвори од плексигласа на врховима кубуса су удаљени трагови светлости и последњи погледи стрељаних, уперени ка небу. У основи плана зграде је крст, опште познати хришћански симбол страдања, али и тријумфа и победе.

За разлику од динамичног спољашњег изгледа зграде музеја, унутрашњост је подређена строгој симетрији. Подељена је на сегменте у облику цик-цак линије и обухвата 450m2изложбеног простора. 

                  За 35 годинa од отварања Спомен-музеј и меморијални парк посетило је око пет милиона људи што у просеку износи 250.000 годишње. Посете се организују тако што почињу у Спомен-музеју, а завршавају се у Меморијалном простору. О Музеју и догађају који он презентира доста се зна у земљи и свету, јер су у презентирању музејске грађе коришћена најсавременија аудиовизуелна средства. Посетилац не само да сазнаје о овом догађају, него да га упоредо и доживљава.Овакво презентирање музејске грађе учинило је да музеј својом специфичношћу у време кад је отворен буде један од најсавременијих музеја у земљи и шире.

То је обавезивало да се иде у складу са захтевима новог времена и 2003. године приступило изради нове поставке, јер је стара временски, естетски и идеолошки била превазиђена. За рад на њој ангажован је читав тим разнородних стручњака. Конципирана је тако да хол доњег нивоа Музеја представља арт простор намењем различитим уметничким и документарним изложбама и другим уметничким садржајима. У продужетку доњег нивоа, изложен је циклус од 27 слика Петра Лубарде ,,Крагујевац1941'' које је велики уметник 1969.године поклонио Установи. На горњем нивоу је стална поставка ,, Крагујевачка трагедија 1941.'' Новина је то што су у новој поставци избрисане идеолошке заблуде, што је извршена ревизија нетачних података, што су изложени мање познати детаљи који су раније били склоњени од очију јавности, што су се први пут појавиле фотографије и текстови о четницима, што су објављени коначни подаци о броју жртава и начину како се до тог броја дошло, као и оног о 7000 који је много познатији јавности.За презентацију уместо паноа коришћена је нова врста модерних ,,билборда''. Део грађе пласиран је на холо скрину, а поруке стрељаних пласиране су двојезично, као и легенде испод осталих докумената. Део нове визуелне поставке су и скамије(школске клупе) из ратног периода пренете у Музеј из Прве крагујевачке гимназије. Тако је нова поставка задовољила све категорије посетилаца, почев од деце предшколског узраста до високих државних и других делегација и гостију. Да би се стечени углед и реноме задржао подразумева се њено стално допуњавање и осавремењавање новим документима.

 

Уметничка дела у оквиру сталне музејске поставке

У оквиру сталне музејске поставке налазе се три скулптуре. Две, изведене у поцинкованованом лиму, представљају поларизоване целине. Прва, ''Продор ка истоку''(Ото Лого, вајар, 1975.),симболизује моћног орла, односно, Немачку на почетку рата, а друга постављена на супротној страни, ''Смрт мастодонта''(Ото Лого, вајар, 1975.), је моћна птица на крају рата, претворена у безобличну масу поломљеног метала.

Трећа скулптура, ''Крагујевачки октобар'' (Нандор Глид,вајар,1975.) је у самом центру горњег дела музејског простора и састоји се од две различите целине. Једна, начињена од оригиналног немачког оружја и шлемова, представља наоружане, деперсонализоване војнике са митраљеским цевима упереним ка другој групи,ужаснутим, изрешетаним жртвама.

Свечани портал на горњем нивоу музејске зграде уоквирен је бронзаним фризом ''Мајке'' (Никола-Кока Јанковић, вајар, 1975.).Стилизованим облицима представљена је тужна поворка жена са црним марамама на главама; уздржане су и достојанствене у свом болу, дубоко закопаном у дну њихових срца.

Пројекат сталне поставке музеја (овде).

 

ЦИКЛУС СЛИКА ''КРАГУЈЕВАЦ 1941'' ПЕТРА ЛУБАРДЕ

У галеријском делу доњег нивоа изложен је циклус слика ''Крагујевац 1941'', дело једног од наших највећих уметника, Петра Лубарде. Слике су настале између 1966. и 1968. године, а 6. септембра 1969. године Петар Лубарда их је поклонио Спомен-парку ''Крагујевачки октобар'' и своју одлуку потврдио својеручно писаним тестаментом. Посебно је нагласио да: '' једини услов који постављам-јесте да слике стално буду изложене у Крагујевцу и да се нигде не излажу у другим републикама, нити другим местима, нити као колекција нити појединачно.'' Жеља великог сликара је свих ових година доследно поштована, слике никада нису излагане ван Крагујевца, а од 15. фебруара 1976. године, када је музеј ''21. октобар'' отворен, део су његове сталне поставке.

Након излива енергије, страсти и снаге током педсетих, шездесетих година он се све више повлачи у себe, постаје херметичнији, затворенији. Уводи и нове материјале, као што су казеин и ауто-лак, тако да слике добијају изоштрен сјај.

У том периоду настаје циклус слика ''Крагујевац 1941", који по оценама релевантних теоретичара уметности код нас, преставља најбоље дело последњег периода Лубардиног стваралаштва и упадљиво одудара од већине његових слика насталих током шездесетих. И овим делима је показао колико су величанствена и застрашујућа лепота кршевитих црногорских планина и људи '' који су изгледали као прастара антика'', како је говорио, оставили неизбрисив траг и на његову личност и   на његову уметност.

А као идејна срж, ''унутрашња духовна суштина'' циклуса Лубарди су послужили Његошеви стихови: ''На гробљу ће изнићи цвијеће за далеко неко поколење.''

            Идеју о драми живота у трагичној повезаности са разарањем и смрћу, присутној на свим његовим сликама, циклусом ''Крагујевац 1941'' је интензивирао до краја. Лубарда је са максималном преданошћу умножавао студије целине и детаља, потпуно испуњен темом, али и визијом која се у току самог чина сликања све више продубљивала. Састоји се од 27 слика различитог формата, од малог 35х28cm до монументалног 140х230cm, рађене разноврсним техникама: темпера, уље, акрлик, казеин и ауто-лак и комбинованим техникама. Особеност је што свака од 26 мањих представља скицу и припрему за велико платно "Доста крви, доста убијања". Истовремено се било која од слика може посматрати као заокружено, целовито дело.

Поједине мотиве варирао је на више начина, док није дошао до њихове потпуне ликовне и духовне синтезе.Тако се лик војника са шлемом појављује на готово свим сликама испреплетан са другим мотивима у, наизглед неразмрсив сплет, а затим се постепено издваја. Прво, на готово монохромној слици "Испод шлема", још увек недовољно дефинисан, расплинут у благој измаглици Лубардиних карактеристичних тешких сивих акорда. Његов лик је већ потпунији и колористички фиксиран на слици ''Шупљи шлем". Коначно, есенцију тог мотива представља платно "Портрет непријатеља из 1941-е", већег формата, застрашујућа, експресионистички опорог звука и психолошки потпуно заокружена.Тешка линија надире као бујица из тамног бездана и уобличава се у изоштрене контуре чудовишног претећег створења, попут стравичних сподоба из народних бајки. Употреба казеина и ауто-лака који исијавају леденим сјајем, још интензивније наглашава његову бруталност и монструозност. Врхунац драматике представља митраљез који уместо језика клизи из његових разјапљених чељусти.Управо тај гротескни детаљ чини ово дело језгровитом метафором ''говор оружија'' и "говор мржње".

А као последица те врсте говора остају ''планина лешева'', како је уметник рекао. Неколико слика стрељаних, пирамидалне композиционе структуре, заправо су евокације стравичних гомила мртвих тела, које је уметник гледао за време рата у логору Офлаг у Немачкој. На појединим платнима тамно љубичасте гаме, ликове мртвих слика са готово опорим натурализмом, да би на нареднима постепено вршио редукцију и облика и колорита, представљањем тек по неке шаке или главе. Процес поступног преображаја окончава сликом ''Трансформација" где више ни тих делића реалног света нема. Људи су се сјединили са бескрајним тамним муклим простором, а њихов траг сведен је на кречно белу линију, која полако сахне.

Трећи доминантан мотив циклуса је строј војника, који насупрот вртлозима љубичастих тонова у позадини, монотоно надиру напред ка невидљивом циљу. Деперсонализовани, ликова скривених испод шлемова, подсећају на савршено дотеран механизам за убијање.

           После варијација кључних мотива Петар Лубарда је дуго радио на њиховом повезивању у идејно и ликовно заокружену целину. За те слике се слободно може рећи да представљају сублимацију енергије, драматике и епског надахнућа последњег периода његовог сликарства. Од тешке и опоре композиција, "Мрежа" преко сиве и беле, у недовршеним контурама "Студије хумке", "Пожара", "Утваре страха" до ''Сагоревања''  напетост се убрзава, уметник као да покушава да сустигне своју визију. У жестоким и готово бучним сударима боја, испресецаним тешким линијама и облицима, са тек наговештеним сличностима са реалним се лагано кондезују у снажну поруку, готово крик, ликовно преведен у платно "Доста крви, доста убијања".

           Одједном се све смирује и слеђује као у изненада прекинутом филму. Сви мотиви изграђивани у претходним сликама присутни су и на овом монументалном платну, али су изгубили своје самостално значење и постали део огромног, тамног простора који подсећа на дубоку пећину. Осећа се јединство боје, светлости и форме, а делови најаче обојености су истовремено и идејни стожери композиције. То су танки млазеви црвене боје штедљиво, али равномерно расути по целој површини и велика бела шака коју моћни горостас силовито пружа напред, скривен лавиринтом испреплетаних линија. Лубарда је своје поруке најбоље саопштавао путем брзих асоцијација и њиховим преображавањем у сугестивну ликовну представу, па је тим посредним методом представио и себе самог. Тајанствени горостас, који израња из мрачних дубина и силовито пружа руку према строју војника, је сам уметник, а велика бела шака је директан отисак његовог длана на платну. Заједно са млазевима црвене боје зрачи надом да зло, ма како застрашујуће било, мора да устукне пред снагом доброг, да оно ипак на крају мора да тријумфује.

Петар Лубарда готво никада није тумачио процес настанка неке слике. Оставио је да дела говоре сама о себи, али и о његовј изузетној личности, јер је у сам чин стварања уносио цело своје биће. Говорио је "да равнодушно и без страсти није могуће створити ништа што би надживело своје време и везало се тако за оно што је прошло и за оно што долази.''

 

Споменици у Меморијалном простору

            Подручје данашњег Спомен-парка ''Крагујевачки октобар'' у Крагујевцу, простире се на површини од 350ha и уоквирено је благо заталасаним падинама, а у њиховом подножју протичу два потока, Ердоглијски и Сушички и цео комплекс деле на два посебне целине. По читавом простору расејано је 29 гробница, у којима су сахрањени људи, стрељани 21.октобра 1941. године. Тридесета је ван територије Спомен-парка, налази се у насељу ''Централна радионица'' и у њој је покопано 123 Срба и Јевреја, убијених дан раније, 20. октобра.

Ово место је 1953. године године претворено у Меморијални парк, а следеће, 1954. године на опште југословенском конкурсу за његово уређење, као најбоље идејно решење изабран је рад београдских архитеката Михајла Митровића и Радивоја Томића, који је 1955. године и усвојен. По плану, простор Шумарица представља посебну урбанистичку целину, чији су главни елементи гробнице стрељаних. Повезује их кружни пут, дужине седам километара, а поред њега, инфрастуктуру Спомен-парка чине пешачке стазе и одговарајући меморијални и туристички објекти. Зелене површине су оплемењене и култивисане по угледу на парк-шуму.

Једна од најважнијих одредби урбанистичког плана била је да свака гробница буде обликована скулпторално и архитектонски споменицима. До сада, подигнуто је 10 споменика поред 14 хумки.  

Најстарији је Споменик бола и пркоса (Анте Гржетић, вајар, 1959.) и представља фигуре мушкарца и жене, исклесане у једном мермерном блоку. Заустављене су у тренутку највеће психичке и физичке драме, у агонији смрти, згрчене у болу, док их пресецају митраљески рафали. Једна фигура још увек пркоси мецима, а друга, пресавијена, пада на тле.

Најпозанатија вајарска целина у Меморијалном простору је Споменик стрељаним ђацима и професорима (Миодраг Живковић, вајар 1963), подигнут на месту где је стрељана највећа група ученика и 15 професора. Маса исконски снажна и колосална као живот, посебно живот младих људи, прави силовит тектонски покрет у вис, ка небу, а онда се изненада раздваја и моћна громада преображава у нежну, рањену птицу сломљених крила, заустављену у лету. Симболизује полет и снагу младости, прекинуте у тренутку када се спремала да се отисне у широка пространства живота.

Анте Гржетић је аутор још једног дела у Спомен-парку, Споменика отпора и слободе (1966). Представља велику бронзану фигуру смртно рањеног човека, који се последњим напорима снаге грчевито бори за још који тренутак живота, али ту битку губи. Ипак, изнад њега се уздиже бели обелиск, на врху раздвојен у слово V, симбол победе и тријумф живота над смрћу.

Споменик ''Кристални цвет'' (Небојша Деља,архитекта, 1968.) посвећен је петнаесторици чистача обуће, дечацима старим од 12 до 15 година, који су стрељани са једном групом одраслих. Геометријски сведеним формама представља тек расцветали пупољак цвета пресечен на два дела. Белина чашица истиче моралну чистоту дечака, а црна, поред боје њиховог тена, асоцира на смрт.

Људима из околних села, стрељаним на овом простору, посвећен је споменик ''Камени спавач'' (Градимир и Јелица Боснић, архитекте,1970). Ова архитектонско-скулпторална целина обједињује две гробнице. Ограђена је венцем од бетонских блокова, а масивне мермерне скулптуре у оквиру њега, подсећају на стогове сена који доминирају сеоскомим двориштем.

Бронзаним спомеником ''Сто заједног'' (Нандор Глид,вајар, 1980.- поклон града Модриче) сурова наредба генерала Франца Бемеа је ликовно уобличена мрежом испреплетаних људских тела у болном, самртном грчу. Њихови обриси постепено нестају и трансформишу се у крошњу великог моћног стабла, симбола живота.

Спомен-обележије народа Хрватске (Војин Бакић, вајар и Јосип и Силвана Сајсл, архитекте, 1981.- поклон Републике Хрватске) се састоји од седам челичних дискова, неједнаке величине и представља светлосну жижу три гробнице око њега. Форма круга, симбола савршенства и целовитости од прадавних времена, овде је благо деформисана, чиме је аутор показао да се свака представа о савршеном животу једним овако страшним злочином, почињеним на овом месту, неповратно изгубила.

Споменик ''Против зла'' (Мигуел Ромо-Мексико, вајар, 1991.) исклесан је у једном мермерном блоку уметничким стилом народа Маја, али је његова тема хришћанска. Рељефном, разгранатом мрежом симбола из Апокалипсе, односно, Страшног суда, наводи на размишљања о праведној награди или казни за учињена дела.

Споменик стрељаним Србима и Јеврејима (Милорад Зорбић,вајар, 1991.-поклон израелског града Бат-Јама и установа Шумадијског округа), је ван територије Спомен-парка, код гробнице где су 20. октобра 1941. године стрељани припадници ова два народа. Својом апстрактном формом, састављеном од коцке, симбола стабилности и непромењивости и динамично спојених паралелопипеда, представља вечну успомену и у смрти повезаних Срба и Јевреја. Када се скулптура погледа из горњег ракурса симболизује шестокраку Давидову звезду.

Споменик пријатељства (Антон Стојку-Румунија, архитекта, 1994.-поклон румунског града Питештија) обликован је као отворена књига, раширених листова, који се полако трансформишу у број 21. Када се погледа са предње сви листови се стапају у форму голуба, који је универзални симбол мира.

У оквиру Спомен-парка налазе се и две скулптуре, поклон нашег великог вајара, Јована Солдатовића, из 1979. године.

''Човек без илузија'', се налази на травњаку са леве стране улазних врата музеја ''21. октобар''. Издужена фигура мршавог човека, оборене главе и прекрштеих руку и ногу, седи на ниској столичици, глава му је клонула на груди, а дугачке руке, у којима држи три усахла цвета, малаксало су спуштене на колена. Ова статуа се под теретом своје несреће све више повија и просто као да тежи да се сва затвори и потоне у земљу.

Скулптура ''Суђаје'' се налази на самом почетку Меморијалног комплекса, на широком травнатом платоу испред зграде музеја. Инспирисана је старословенском митологијом, по којој су суђаје биле божанства, три жене, које долазе после рођења детета и одређују му судбину или, како се још називало, срећу. Добру срећу су представљале лепе девојке, а лошу, ружне и старе жене. Ове опоре, кошчате фигуре старица, које у рукама држе новорођенче, се одмах везују за Меморијални парк и судбину оних који на његовим пространствима почивају.

            У оквиру Спомен-парка подигнута је храм-капела Крагујевачких новомученика у српско-византијском стилу (архитекта Љубица Бошњак, 2002-2006 ). Темеље су освештали 14. маја 2002. године његова светост патријарх Павле и патријарх Африке, Петар VII.

.