КРАГУЈЕВАЧКА ТРАГЕДИЈА 1941.

Стрељање у Крагујевцу 21. октобра 1941. године представља један од највећих злочина немачког Вермахта у току Другог светског рата. Иако је те јесени у Србији било више масовних злочина немачке војске, стрељање у Крагујевцу уздигло се до симбола свих ових страдања и постало неодвојиви део колективне свести и колективног памћења српског народа.

Историјски оквир страдања српског народа био је капитулација и комадање Југославије априла 1941. године од стране Немачке, Италије, Мађарске и Бугарске, као и стварање Независне Државе Хрватске (НДХ). Српско национално биће било је раскомадано и нашлоDokumenta streljanihсе у саставу свих окупаторских режима и НДХ. Од првих дана окупације код окупатора су избиле на површину најниже страсти, историјски комплекси и верски фанатизам који су резултирали убијањем, пљачком, протеривањем, али нигде као у НДХ, где се српски народ суочио са ужасом биолошког затирања.

Немачка окупациона власт, на чијем челу је био Штаб војно-управног команданта, успостављена је у Централној Србији и Банату. Три посадне дивизије, Управни Штаб и јака полицијска и обавештајна служба имали задатак да народ држе у покорности и омогуће несметану пљачку Србије. Гесло немачке власти било је Рад, ред и мир, али српски народ, свикао на буне и устанке, од првих дана окупације распршио је њихове илузије о мирном владању Србијом. Појединачни сукоби прерасли су у оружани устанак. Ускоро је велики део Србије био слободан, а немачка војна сила била је принуђена да брани комуникације и веће градове. Узнемирујући развој ситуације изазвао је реакцију немачке Врховне команде и самог Хитлера. Задатак да угуши устанак у Србији поверен је аустријском генерала Францу Бемеу. Он је 20. септембра преузео целокупну војну и извршну власт, а већ 22. септембра покренуо је офанзиву против устаника. До почетка децембра устанак у Србији био је угушен. Иза је остало око 26.000 убијених и стотине спаљених села. Генерал Беме остаће упамћен у историји по наредби од 14. октобра 1941. године, због монструозне квоте да се за једног убијеног немачког војника или фолксдојчера стреља 100, а за рањеног 50 талаца.

Повод за стрељање у Крагујевцу били су немачки губици на путу Крагујевац – Горњи Милановац, а све је почело када су четници и партизани 29. септембрBEMEа ослободили Горњи Милановац и том приликом заробили део немачке посадне чете. У трећи покушај ослобађања ових војника кренуо је 14. октобра III батаљон 749. пука, под командом капетана Фрица Фидлера. Тамо више није било њихових заробљених војника, па су војници III батаљона спалили град, покупили таоце и кренули назад. Негде на пола пута, на Думачи, између села Бара и Љуљака, дошло је до борбе са четницима и партизанима. У овој борби било је мртвих на свим странама, али немачки губици, 10 мртвих и 26 рањених војника, одредили су судбину Крагујевца. Наредбу о одмазди за ове губитке донео је територијално надлежни командант 749. пука са седиштем у Краљеву, мајор Ото Деш. Задатак да спроведе акцију одмазде поверен је мајору Паулу Кенигу, команданту I батаљона 724. пука, као највишем немачком официру у Крагујевцу.

Када се помене Крагујевачка трагедија, обично се под тим подразумева стрељање које је 21. октобра извршено у Крагујевцу. Али, у ширем смислу, Крагујевачка трагедија обухвата и стрељање које је извршено по околним селима 19. октобра и стрељање српско – јеврејске групе 20. октобра, зато што су ова стрељања делови јединствене акције одмазде.

Мајор Кениг је сматрао да одмаздa треба одмах да буде изведена у Крагујевцу, али је пристао на предлог крајскоманданта Ота фон Бишофсхаузена да се стрељање изврши по селима, јер је Крагујевац до тада био релативно миран град, а села су, како су, уосталом и Немци говорили, била легла бандита.

У недељу, 19. октобра, оба батаљона су изашла из Крагујевца. Капетан Фидлер спровео је једновремено акцију у Маршићу и Мечковцу (Илићево) и похапсио је скоро све мушкарце. Из тих група ухапшених издвојио је мушкарце узраста од 20 до 50 година и стрељао их пред очима осталих који су били натерани да све то гледају. За то време мајор Кениг је у Грошници кренуо са једног и другог краја села и како би ухватио мању групу људи, ту их је и стрељао. У Грошници постоји дванаест места на којима је извршено стрељање. У Белошевцу су стрељали једну групу и тада је, у 16 часова, стрељање било прекинуто. Крајскомандант Бишофсхаузен у свом Извештају од 20. октобра наводи број од 422. стрељаних, док мајор Кениг у Извештају од 27. октобра каже да је тога дана стрељано 427 људи. У Спомен-музеју 21. октобар до сада су прикупљени подаци о 415 стрељаних и 21. преживелом.

Резултат стрељања првог дана значио је да ће се ова акција продужити још 5-6 дана, са неизвесним исходом и уз опасно угрожавање безбедности немачких војника. Због тога је мајор Кениг, без консултација, одлучио да се стрељање настави у Крагујевцу. Увече је Крагујевац блокиран, а сутрадан је почело хапшење у граду. Немци су вешто заварали грађане Крагујевца причом да се све то ради ради замене личних карата, тако да отпора хапшењу готово да није ни било. Више колона ухапшених људи из разних крајева града сливале су се код Горњег парка у једну колону која је продужавала према Топовским шупама 3. артиљеријског пука Танаско Рајић. На улазу у круг Топовских шупа су претресени и одузети су им сви лични предмети и документа. Приликом хапшења команданти немачких батаљона, на срамоту својих професија, јер је мајор Кениг био професор теологије протестантске цркве, а капетан Фидлер директор Високе школе природних наука, нису заобишли ни крагујевачке средње школе, из којих су ухапсили око хиљаду ђака.

У животе Крагујевчана овог дана умешали су се Марисав Петровић и његов  5. добровољачки одред. Заузели су општину, а онда су кренули и сами са хапшењем. И 21. октобра су хапсили оне које су Немци случајно пропустили, а пре свега Роме, које су нечасно размењивали за своје присталице или оне за које су сматрали да могу постати њихове присталице. Историјска је истина да су они у поподневним сатима 20. октобра и током самог стрељања 21. октобра спасли смрти неколико стотина, можда и хиљаду људи, претежно ђака. Али, нема ни говора о некој њиховој спасилачкој мисији, јер нису умањили злочин, уместо тих људи стрељани су неки други. Марисав Петровић и остали добровољци сигурно су спасиоци за оне које су издвојили, али, такође, сигурно је да су за оне који су остали у Топовским шупама и које су предали Немцима, заменивши их за своје симпатизере, убице, једнаки онима који су извршили стрељање.PORUKA 2

Већина ухапшених мислили су да је најгоре што може да им се деси да буду упућени на принудни рад, али њихове слутње прекинуте су око 18 часова. Тада су Немци извели на стрељање 123. Срба и Јевреја, мушкараца и жена. Ову групу чинили су 53 таоца које су довели из крагујевачког затвора и 70 мушкараца и жена, Срба, Јевреја, националиста, комуниста, њихових симпатизера и чланова њихових породица, који су били ухапшени увече 18. октобра. Из ове групе десет људи преживело је стрељање. Међу њима био је и Живојин Јовановић и он се 1947. године појавио на суђењу у Нирнбергу као једини сведок овог немачког злочина.

Суочени са извесношћу смрти, они који су имали са чиме и на чему, а мало њих је то имало, исписали су последње поруке својим најмилијима. Данас се у Спомен-музеју чувају оригинали и копије 43 поруке.

 

У 7 часова ујутро 21. октобра врата Топовских шупа су отворена и почело је извођење људи. Формиране групе под јаком стражом одвођене су према долинама Сушичког и Ердоглијског потока и ту стрељане. Долине ових потока пажљиво су изабране, јер одатле је било тешко побећи, али ради сваке сигурности, на више места на падинама изнад потока били су постављени митраљези. Ако је и било оних који би успели да побегну са самог места стрељања, њихово се бекство углавном ту и завршавало. Ипак, приликом одвођења на стрељање, неколико група успело је да се разбежи. У унакрсној паљби која је настала многи су убијени, али неки су успели да се спасу. И међу немачким војницима било је мртвих. Према изјавама сведока 5 војника је погинуло. И за њихову погибију били су криви Срби који нису хтели мирно да оду у смрт. Мајор Кениг одмах је дао да се изведе и стреља још 500 талаца. Отприлике до 14 часова све је било готово. У долинама потока лежало је убијено неколико хиљада људи. Остале су пустили кућама, остављајући 250 талаца из разлога безбедности и једну групу од око 200 људи који су имали задатак да изврше сахрањивање стрељаних.

Према до сада прикупљеним подацима 21. октобра стрељано је 2264. људи, док је 31 човек успео да преживи стрељање. Укупно, у ова три дана, у околним селима и Крагујевцу, прикупљени су подаци за 2792. стрељаних лица и 62. преживелих.  

 

СТАНИША БРКИЋ, музејски саветник

професор историје, Спомен-парк ''Крагујевачки октобар''

 STALNA POSTAVKA 4